Šta raditi kad dete popusti u školi i kada dete neće u školu?

Kada dete počne da pokazuje znake otpora prema školi ili se suoči sa padom uspeha, roditelji se često nađu u dilemi kako reagovati.

Ovaj problem nije retkost, a razlozi za popuštanje u školi mogu biti brojni – od emotivnih i socijalnih problema, preko stresa, do problema sa samim gradivom. Pitanje je, šta raditi kad dete popusti u školi i šta raditi kada dete neće u školu?

U takvim situacijama, ključnu ulogu igraju školski psiholozi i tretmani koji uključuju učenje kroz igru, koji mogu pomoći detetu da se ponovo poveže sa učenjem i okruženjem na pozitivan način.

U ovom tekstu možete pronaći sve o tehnikama koje primenjuju stručnjaci, kao i načinima na koje roditelji mogu podržati dete da prevaziđe izazove u školi.

1.      Razumevanje uzroka problema kad dete popusti u školi

Pre nego što preduzmete bilo kakve korake, važno je da razumete zašto dete ne želi u školu ili zašto dolazi do pada u rezultatima. To može biti signal emotivnih ili socijalnih problema, nedostatka motivacije, anksioznosti ili čak problema sa učiteljima ili drugovima.

 Školski psiholog ovde igra ključnu ulogu, jer kroz razgovor sa detetom, roditeljima i nastavnicima, može da identifikuje osnovni uzrok problema. Jedan od alata koje školski psiholozi koriste je razgovor u opuštenom okruženju, gde dete može slobodno izraziti svoja osećanja bez pritiska.

Kada se identifikuju emocionalni ili socijalni problemi, psiholog može da primeni tehnike poput kognitivno-bihevioralne terapije (KBT), koja pomaže detetu da prepozna negativne obrasce mišljenja i zameni ih pozitivnim. Na primer, ako dete veruje da „nije dovoljno dobro i pametno” da uspe u školi, psiholog može pomoći detetu da prepozna ovaj destruktivni način razmišljanja i razvije zdraviju perspektivu.

Dakle, prvi korak roditelja kad uvidi promene kod deteta jeste da hitno zatraži razgovor sa školskim psihologom i jasno predoči koje sve promene su usledile kako bi se detetu što pre pomoglo i da bi se uzroci što pre indetifikovali.

2.      Primena tehnika učenja kroz igru

Jedna od najučinkovitijih metoda za vraćanje detetove pažnje i interesovanja za školu je učenje kroz igru. Ova metoda je posebno korisna kod mlađe dece, ali može se prilagoditi i za stariju decu.

Učenje kroz igru koristi prirodnu radoznalost deteta kako bi učenje postalo zabavno i zanimljivo. Psiholozi i pedagozi koriste ovu tehniku kako bi premostili jaz između onoga što dete smatra dosadnim ili teškim i stvarne motivacije za učenjem.

Na primer, ako dete ima problem sa matematikom, psiholog može preporučiti igre koje uključuju brojanje, slaganje oblika ili rešavanje logičkih zadataka. Na ovaj način, dete može doći do zaključaka o matematičkim principima kroz zabavnu aktivnost. Za stariju decu, igre mogu uključivati složenije zadatke poput rešavanja zagonetki ili simulacija koje imitiraju realne situacije (npr. finansijske igre gde dete mora da planira budžet).

Osim toga, učenje kroz igru omogućava detetu da razvije veštine kao što su rešavanje problema, saradnja i kritičko mišljenje, što može značajno poboljšati njegovu sposobnost da se nosi sa školskim izazovima.

3.      Posvećenosti i istrajnost u podršci detetu

Dok školski psiholozi i stručnjaci mogu biti važni u rešavanju problema, uloga roditelja je presudna. Važno je da roditelji ostanu uključeni u obrazovni proces svog deteta, ali na način koji neće povećavati stres. Umesto kažnjavanja ili preteranog pritiska, roditelji treba da pokažu razumevanje i empatiju prema detetovim osećanjima. Razgovor bez kritike, gde dete oseća da može slobodno da izrazi svoje strahove i frustracije, prvi je korak ka rešavanju problema.

Roditelji mogu da koriste i metode učenja kroz igru kod kuće. Na primer, učenje kroz društvene igre ili kvizove može pomoći detetu da savlada gradivo kroz zabavne aktivnosti koje ne deluju kao formalno učenje. Time se razvija pozitivna asocijacija sa učenjem i škola postaje manje opterećujuća.

Takođe, roditelji mogu sarađivati sa školskim psihologom kako bi pratili napredak deteta i prilagodili strategije u zavisnosti od detetovog stanja. Redovna komunikacija između roditelja i škole omogućava da se brzo reaguje na svaki novi izazov.

U okviru roditeljskih uključivanja u rešavanju problema podrazumevaju se:

• Šetnje s detetom ili aktivnosti koje će podrazumevati potpunu posvećenost kako bi se dete osećalo da je roditelj uz njega i kako bi otvoreno počelo da govori šta mu u školi stvara pritisak ili nelagodu
• Razgovori s detetom koji ne prodrazumevaju “da-ne” odgovore, već koji inspirišu dete da više priča o sebi i svom okruženju, boravku u školi, druženju sa prijateljima
• Učenje s detetom u vidu objašnjavanja gradiva i podrške za svaki uspeh i pomak
• Promena sopstvene i detetove svesti o tome da su greške put do uspeha a ne odraz naše inteligencije ili sposobnosti.

4.      Sveukupna emocionalna podrška i izgradnja samopouzdanja

Deca koja se suočavaju sa problemima u školi često imaju i pad samopouzdanja. Stručnjaci ističu da je važno raditi na emocionalnoj podršci detetu, jer strah od neuspeha može dodatno pogoršati situaciju. Kroz tehnike kao što su pohvale za trud, a ne samo za rezultate, dete može razviti unutrašnju motivaciju za učenjem.

Pored toga, terapijske igre koje podstiču kreativnost, poput crtanja, muzike ili dramske igre, mogu pomoći detetu da izrazi svoje emocije na zdrav način. Ove aktivnosti često koriste psiholozi kako bi dete kroz umetnost ili igru došlo do dubljih spoznaja o sebi i svojim osećanjima.

Da bi dete ponovo steklo samopouzdanje, treba ga usmeriti na sve ono u čemu se dobro snalazi i što mu ide od ruke. Stalno ga treba vraćati na uspehe koje je ostvarilo pre ove situacije, kako bi dete uvidelo da je ovo samo faza i da će proći.

5.      Uspostavljanje strukture i rutine

Još jedna tehnika koju školski psiholozi često preporučuju je uspostavljanje jasnih rutina i struktura. Deca se osećaju sigurnije i manje pod stresom kada imaju predvidiv raspored koji uključuje vreme za učenje, ali i vreme za igru i odmor. Psiholozi mogu pomoći roditeljima da naprave fleksibilan, ali strukturisan raspored koji će pomoći detetu da balansira školske obaveze i slobodno vreme.

Rutina može uključivati i male ciljeve koje dete može postaviti za sebe, kao što su kratki zadaci koji se lako mogu završiti. Ovako dete stiče osećaj postignuća, što doprinosi izgradnji samopouzdanja.

Sedite sa detetom i pripremite bojice, flomastere i kartone. Napravite raspored za svaki dan za obnavljanje i utvrđivanje gradiva u odnosu na naredni dan i časove. Odredite zajedničko vreme i vratite se starim navikama sa kojima je dete imalo emocionalnu povezanost, poput čitanja omiljene knjige ili igranje igara. Neka posle svakog učenja usledi zajednički odmor i razgovor podrške u kom ćete svom detetu preneti da cenite to što se trudi i da je trud sam po sebi već ogroman pomak.

Ne zaboravite, najpre otkrijte uzrok, porazgovarajte sa psihologom i posvetite se detetu i njegovim potrebama. Ako pravilno pristupite rešavanju problema odbojnosti prema školi, savladaćete zajedničkim snagama ovaj problem vrlo brzo. Strpljenje, pažnja i ljubav su ključni, i zato, polako sa njima, jer, koliko god je vama teško, znajte da je njima mnogo teže jer nisu na visini zadatka u ovom trenutku.